Ja sam Tara Mihaljević i jedan od najvažnijih dana u mom životu bio je 24. januar 2020. godine. Tog dana, igrala sam u finalu Državnog prvenstva u tenisu za devojčice do 14 godina i ovo je moja priča o njemu.

Veče pred samo veliko finale nisam osećala zebnju i poseban pritisak. Istog dana savladala sam sjajnu igračicu i bila sam na korak da postanem državni prvak Srbije. Pobeda u polufinalu pružila mi je dosta samopouzdanja, osećala sam se moćno i spremno. Sasvim mirno sam zaspala što je bilo iznenađujuće. Obično pred važan meč imam malo problema sa snom, ali ovoga puta to nije bio slučaj. Tu noć, dok sam ležala u krevetu, zamišljala sam sebe kako odigravam dobre poene, kako se bodrim i na kraju primam pehar za prvo mesto.

Jutro je vec bilo malo drugačije. Počela je da me hvata pozitivna trema i tenzija. Čak i sad dok se prisećam tog dana, malo mi se tresu ruke i opet osećam taj talas emocija i strepnje. Da, imala sam tremu, kao i svi što je imaju, ali sam uspela da skrenem misli. Nisam imala vremena da ga trošim na to da li sam i koliko nervozna.

Nakon doručka, krenuli smo u klub na zagrevanje sa trenerom i mojim drugom Aleksom, koji je takođe igrao finale. Kao i svakog jutra te turnirske nedelje, priprema je trajala 20 do 30 minuta, lagano, samo ulazak u udarac. Tokom zagrevanja nisam vodila računa ni o finalu ni o nadanjima. Moja koncentracija je bila usmerena samo na lopticu i pravilno izvođenje.

Misli, osećanja, očekivanja

Na putu do mesta gde se igrao meč počela sam da razmišljam o njemu i generalno o tome šta je očekujem od sebe.
Da budem iskrena, očekivala sam pobedu.
Imala sam samopouzdanja i verovala sam u sebe, možda u tom momentu najviše u zivotu. Nisam dozvolila da se opterećujem sa tim šta će biti biti ako izgubim, kakvu ću priliku propustiti, da li ću izneveriti nade roditelja, trenera i okoline. Sve te misli sam stavila na stranu, fokusirala sam se samo na to da se opustim i spremna izađem na teren.

Vera u sebe koju sam imala mi je bila snaga, ali u jednoj maloj dozi i pritisak koji sam sebi nametnula. To nisam mogla da izbrišem iz glave, ali mogla sam da se usredsredim na nešto drugo, u ovom slučaju na moje fizičko zagrevanje. Trčim, istežem se, radim poznate vežbe. Bliži se početak meča, misli i osećanja proleću, ali u tom momentu treba se skoncentrisati samo na rad, trčanje i vežbe, što i radim.

Meč državnog prvenstva Srbije

Pred sam ulazak na teren bila sam pozitivna, puna energije. Jedva sam čekala da zaigram, da se borim, da trčim na svaku loptu i da na kraju pobedim.
Kada sam spustila torbu na klubu bilo mi je drago što sam na istoj klupi kao i prethodni put kada sam igrala na tom terenu. Možda zvuči kao sitnica, ali meni znači da torbu ostavim na klupu na kojoj sam pobedila prethodni meč. Neki sitni rituali su uvek sastavni deo sporta, Rafa ređa flasice, ja biram klupe i to me čini spokojnijom.

Promenila sam patike i zakoračila na teren. Nisam mogla da dočekam da sudija da znak da krenemo. Od početka trudila sam se da se fokusiram samo na igru, nikako na rezultat.
Meč je za mene išao u jako dobrom pravcu i protekao bez nekih velikih uspona i padova. Igrala sam jednakim intenzitetom sve vreme. Ali što sam bila bliže pobedi, obuzimala me je euforija koju sam morala da iskontrolišem.

Tokom celog finala dobijala sam podršku od roditelja i trenera što mi je pomoglo da ostanem smirena. Iskoristila sam prvu meč loptu, odservirala dobro i protivnica je reternirala u mrežu. Došlo mi je da vrisnem od sreće, mislim da sam to i uradila!
Čestitala sam finalistkinji na dobroj igri, pozdravila se sa sudijom, pokupila svoje stvari i izašla. Van terena prvo sam ugledala tatu i trenera, koji me je čuknuo flašicom po glavi i rekao “Vidiš da možeš” 🙂

U prvom trenutku za mene ovo je bio još jedan osvojen turnir. Par dana kasnije sam tek počela da razmišljam o tome šta sam postigla. Nisam mogla da verujem da sam ja državni prvak Srbije!

Posle svega ostao je ponos i poštovanje prema tituli. Ali i još veća obaveza da teškim radom nastavim da napredujem i svakoga dana budem bolji igrač nego što sam bila juče.

Tara Mihaljević